Откривамо вам "тајну" доброг меда, али и причу о оном лажном, као и о мукама пчелара спрских...

Са 100 кошница о којима брине, Марко Секулић из Банатског Великог Села покушава да побољша породичне финансије и не оде путем којим су пошли многи пре њега – у град, трбухом за крухом.

Пчелама и медом је почео да се бави пре 11 година, из чисте радозналости јер нико се у породици није бавио тешким и некада давно престижним пчеларским позивом. Јер, за старе Србије краља Милутина (XИИ - XИВ век) или у време Аустроугарске царевине, пчелари били толико цењени да нису морали да "служе војску", јер су отаџбини били потребнији за врцаљком него за топом.

"Бавити се пчелама није лако али, с друге стране, за многе би то могла бити добра прилика да се нечим баве уместо да 'чекају' посао", каже Марко, истичући да се пре деценију пчеларством у селу није бавио готово нико, а сад има бар тридесетак пчелара.

Марко је сад већ озбиљан пчелар иако је "селећи" постао тек пре три године. Купио је са неколико колега камион "мерцедес", који је од давне 1976. кад је произведен имао и бољих дана, и сада пет пута годишње њиме пчеле путују на испашу. "На липу" на Фрушку гору, "на багрем" у Љиг, Баточину или Рачу Крагујевачку, или ту по атару где се "пасе" сунцокрет и уљана репица.

Пчеларство није "rocket sience", што би рекли Американци, али није занат који може да се научи (само) из књига.

"Сваки пчелар има неки свој општи систем, али ствар је компликована јер је једна кошница заправо једно друштво пчела, и свака је кошница другачија. Нека су друштва мирна а нека баш 'љута' и лако на човека крене опасан црни рој", каже Марко.

Мед Марко и колеге из локалног удружења пчелара продају "на велико". То значи да пакују своје течно злато у бурад од 300 килограма, затим дође откупљивач који уради анализу квалитета, и тај мед по цени од 2 евра (сунцокретов) до 4,5 евра (багремов) по килограму убрзо крене пут иностранства, највише ка Италији, или пут домаћих фабрика, па ка рафовима прехрамбених продавница. Тек нешто мало прода се локалним радњама "здраве хране".

"Нажалост још нисмо ни близу тога да у иностранству можете да купите некакав 'српски мед'. Пчелари су сувише слаби да направе бренд, а држава не помаже ни производњу ни заштиту. Због тога наш одличан мед служи да се побољша квалитет мешавина у Италији, Немачкој, Норвешкој…", каже Секулић.

Али, од меда може да се живи. "Ако је неко вредан", додаје Марко. Да би пчеларство било "посао", а не само "рмбачење" у атару и по мрклом мраку и по највећој јулској жези, потребно је имати најмање 100 кошница, и пчеле возити на бар две паше годишње.

Пчелара почетника има мало, али их има

"Сви би да зараде много и брзо, и сви имају три иста прва питања – кад врцам, колико врцам и колико је то пара", каже Марко Секулић.

Нема више приноса меда од по 100 килограма по кошници годишње, као што је било кад су се у Србији гајиле српске сорте сунцокрета а не садашње увозне, али 25-30 ипак буде. И кад се на то дода, рецимо, 10-17 килограма липовог меда са друге испаше, евентуално и треће… може да се "накупи" и до 70 килограма меда по кошници годишње.

То даје приход од 10 до 15 хиљада евра годишње, али велики су и трошкови, а да се цена рада који некада почиње и у 4 ујутру а завршава се иза поноћи, или се ради кад запече јулско подне, и не рачуна.

"Пчелари и мед су потребни Србији. Не само због потенцијално великог извоза, него због здравља нације. И због тога би и наша држава, попут рецимо Словеније (земље која је чак регистровала своју врсту пчеле у ЕУ), морала да им пружи много већу подршку. Данашњих 720 динара субвенције по кошници је ништа. Па, ако је Општина Кикинда могла да из скромног буџета издвоји новац за пчеларе почетнике, то би сигурно могла и држава на покрајинском или републичком нивоу", каже Секулић.

Ипак, није само новац за започињање циклуса производње проблем којим би могла да се помније позабави држава. Велики проблем пчеларима представљују и колеге пољопривредници.

Наиме, поједини српски ратари који имају мање парцеле "дорађују" фабричко семе инсектицидима који убијају штеточине, али и пчеле.

Проблем је и запрашивање агрокултура, које је забрањено када су биљке у цвету, али се забрана не спроводи стриктно.

"Неоникотиноиди којима се запрашује дезоријентишу пчеле, или их убију или их хемијски тако 'означе' за друге пчеле да их чувари кошнице убију на улазу. Пчеле не дозвољавају да се матица и друштво заразе, па се дешава да пред кошницама нађемо читаве гомиле убијених пчела-радилица".

Посебан проблем је што војвођански пчелари имају све мање места на којима уопште могу да поставе кошнице."Ратари узору и више од своје парцеле, чак и тих неколико метара ширине колико нама треба да сместимо пчеле. Ако је ту канал, иде се до саме ивице. Па не смеш да ставиш кошнице уз пут, да неког не убоду пчеле… Мука жива, а у свету се пчелар зове и плаћаш му да дође на твоју њиву јер стручњаци кажу да пчелама опрашене културе дају и за трећину већи принос", пун је горчине Марко.

НИЈЕ ШИЈА, НЕГО ВРАТ

Пчеларима, као ни другима који би у Србији нешто да производе а не да тргују или чак "продају маглу", не мањка проблема. Један од од њих, који посебно мучи војвођанске селеће пчеларе, је и "такса на ваздух". Да би својим пчелама обезбедили квалитетну испашу, а себи багремов или липов мед, воде их у националне паркове. Али, и поред тога што је долазак пчела плус и за флору где год се појаве, то им се наплаћује. Рецимо, у Беочинском националном парку плаћају 180 динара по кошници која улази у резерват. То се до пре коју годину звало "пашарина" и износило је 150 динара. Када су се пчелари жалили, преименована је у некакву еколошку накнаду за улазак у парк.

КАКО СЕ ВАРА НА МЕДУ

Мед је, нажалост, можда и најкривотворенији производ на рафовима српских продавница, без обзира да ли су у питању мали дућани или интернационални ланци хипермаркета, кажу пчелари. Количине меда на рафовима далеко су веће од оних које се у Србији произведу, или бар произведу природним путем.

Лажни мед је чак стигао до највише инстанце у Србији - Народне скупштине, где је 2015. године забележен мед произвођача за ког је инспекција у једној контроли тезги у хипермаркетима утврдила да има "неисправан мед".

Постоји неколико начина да се вара на меду, од којих су неки "легални" а неки се могу подвести под чист криминал.

Најраспрострањенији начин варања је мешање правог меда са шећерним сирупом. Такво директно фалсификовање ради се додавањем у мед глукозних и високофруктозних сирупа добијених хидролизом кукурузног, кромпировог или пиринчаног скроба.

Посредно, мед се фалсификује храњењем пчела индустријским шећерима. Шећерни сируп се иначе даје као прихрана пчелама у зимском периоду ако потроше оно што су спремиле као зимницу. Међутим, алави пчелари шећерним сирупом надомешћују пчелама оно што мед чини најздравијом храном – полен. Такав фризирани мед касније се меша са правим и купац плаћа пуну цену за нешто што је заправо пола или трећина правог производа.

Да ствар буде гора, овај начин је последњих година постао и мање-више легалан. Одредницу "мед са додацима" из правилника о храни, поједини произвођачи тумаче не како је замишљена, рецимо "мед са орасима" већ много слободније. Тако онда добијамо "мед са додатком глукозног/фруктозног сирупа". С обзиром на то да то регуларно пише на декларацији производа (али оној малој, позади, нечитљивим словима), рекли бисмо да инспекција ово толерише.

Следећа превара је такође на декларацији. Када прочитате да је у тегли "пекарски мед", помислићете да се ради о некој врсти или начину справљања меда. Ради се међутим о преврелом меду приликом отапања, што не би требало да се догађа, па је мед "прегорео", односно био изложен превисокој температури (а за мед је свака температура преко 40 Целзијуса превисока) и тиме су му уништена сва благородна хранљива својства. Такав мед би по правилима требало да може да се користи само у индустрији (кондиторској рецимо, јер се ионако производи термички обрађују), али не и у паковањима за директну употребу.

Трећи начин је већ прави криминал.Ради се о вештачком меду, а таквог је на тржишту Србије, али и целог света, највише из Кине. Пчелари кажу да су Кинези последњих година толико усавршили хемијску технологију да, кажу наш пчелари, сада такав мед "пролази" тестове и бољих лабораторија у Европи.

Такав мед се увози, више или мање легално и у Србију (својевремено је увоз меда из Кине био забрањен и у ЕУ), па на рафове стиже помешан са правим медом. Разлог је јасан - увозна цена таквог "меда" је на граници Србије, кажу, 1€ - што је половина цене по којој пчелари продају свој најјефтинији мед, и то на велико.

Невини нису ни откупљивачи, где се код појединих фирми инспекцијски утврдила разлике између количина откупљеног меда и оног пласираног даље, ка рафовима, а која је попуњавана фиктивно, "на рачун" пчелара.

Због тога и не чуди што се на два тендера Савеза пчеларских ораганизација Србије (СПОС) за откуп посебно дизајнираних тегли које би биле својеврсан гарант да је мед квалитетан и природан, није јавио нити један велики откупљивач.

Но, један други тендер је био успешан. На њему је Рача Крагујевачка дала земљиште и помоћи ће изградњу откупне станице за мед, а где ће до 2020. године нићи и погон за пуњење тегли правог српског меда у заједничкој компанији Општине и СПОС.

КАКО ПРЕПОЗНАТИ ПРАВИ МЕД

Овде имамо две вести за читаоце и љубитеље меда. Једна је лоша, а друга - мање лоша.

Лоша вест је да лаик фалсификовани мед тешко може да препозна. У тегли на рафу продавнице, поготово. Ту може да буде сумњив само вискозитет, односно густина меда. Ако је редак, заобиђите ту марку.

Мало је лакши посао код куће, када се тегла отвори. Липов мед, рецимо мора да јако мирише. "Као да сте испод липе. Ако није тако онда је, у најбољем случају, мешани", каже Марко.

Густина меда мора да је таква да мед који "цури" мора да иде у танкој непрекидној нити, а не да капље, односно иде у млазевима.

Генерални тест је парче хлеба. Ако је мед добар, хлеб ће га упити и површина парчета ће изгледати "сасушено". Ако је површина "масна" и мед се више разлива него упија, с медом нешто није у реду.

И на крају, сви знамо да се мед "стеже", односно кристалише. Мед од уљане репице (да, тај вероватно никада нисте ни видели а најбогатији је поленом) се стегне већ пет дана од врцања. То је, међутим одлика само правог меда. Вештачки и онај "прекрштени" се не стежу. Но, и поред ове особине нико не жели да купи кристализовани мед и сам га "отопи" у топлој води.

Стигли смо и до "мање лоше вести". А та вест је да и код конзумирања фалсификованог или "дорађеног" меда углавном не ризикујете здравље.

"Појешћете можда више индустријског шећера него што сте мислили, имаћете вишка енергије, али не би требало да буде озбиљнијих проблема. Највећи проблем је што сте преварени – купили сте мед јер водите рачуна о свом здрављу и здрављу своје деце, а мало тога здравог унесете у тело", каже Секулић.

С тим се у потпуности слаже и Радомир Ћириловић, из Покрета за заштиту потрошача Просперитет из Новог Сада.

"Жалосно је и невероватно да потрошач у данашње време, уместо да се ослања на налазе савремених лабораторија, мора да се служи прастарим методама не би ли утврдио да ли то што је купио уопште јесте мед", каже за МОНДО Ћириловић.

Ћириловић пола у шали, а пола у очајању, подсећа на "методе наших старих": да ли је мед лепљив ("лоше"), да ли пени при загревању ("лоше"), да ли се одмах раствара у чаши воде (лоше) или пада згуснут на дно...

У овом удружењу, чије је име у јавности постало познато након што је успело да "натера" обједињену наплату новосадских комуналаца да отпише незаконите камате грађанима, кажу да ни код меда, као ни код друге хране у рафовима продавница, праве контроле нема.

Инспекције се правдају мањком људи и нејасном поделом надлежности (шта је право/посао санитарне, шта пољопривредне а шта тржишне), а удружења потрошача немају могућност да сама праве контроле, а за анализе акредитованих лабораторија, чак и када њихов рад не би био упитан, треба новаца и процедура је предуга (прва анализа, па жалба произвођача, па друга анализа, евентуално и суперанализа, па тек онда објављивање резултата).

ПЧЕЛАРИ ГАНГСТЕРИ

Да, и међу пчеларима има криминалаца. И то оног најнижег нивоа, који се неће либити да за сат-два однесу сву вишемесечну муку неког колеге. А таквих вести сада има, малтене, свакодневно.

Крађа меда и кошница је било одвајкада, али последњих неколико година ствар је толико узела маха да су пчелари почели да набављују теренске камере како би покушали да крађама стану на крај. А лопови су, тужно је то, сигурно колеге.

"Не може да мед или пчеле у кошници украде баш неко 'с улице'. Потребно је отворити кошницу, отрести пчеле са саћа у рамовима, или прописно затворити кошнице за транспорт… Има, додуше и случајева да се однесе по десетина кошница, као недавно у Кикинди, или чак одвезе цела камионска приколица пуна кошница, као у јуну у Панчеву", објашњава Марко.

А лопову, и кад се нађе, не следује нека озбиљна казна. Ако суд и одреди да се штета надокнади, у пракси до тога углавном не дође.

"Као да је дозвољено да се краде. А није да штете нема – једна кошница с друштвом пчела кошта најмање 120-150€, плус бар 50 евра за мед у њој", јада се Секулић.

И за крај, један савет. Сезона је годишњих одмора, мозак ради "с пола капацитета" али ипак не падајте на форе типа "златиборски мед". Такав не постоји - чак није ни ливадски, већ је, како су то потврдили бројни сусрети пчелара на сајмовима, по правилу реч о сунцокретовом меду донесеним са стране а "прекрштеним" тако за туристе.

У извоз свака трећа кила

У Србији има око 1,2 милиона кошница и нешто више од 15.000 пчелара. Зависно од временских услова, годишње се произведе између 6.000 и 10.000 тона меда. Процена СПОС-а је да је бар 1.000 меда које се прода потрошачима у Србији лажан мед. Највећи извоз забележен је 2013. године - 3.371 тона. У 2016. извезено је 2.145 тона меда у вредности од 9,1 милион долара, подаци су Привредне коморе Србије (ПКС).

А деца? Деца ни не знају за мед

Поводом неке локалне светковине Марко Секулић је са колегама понео мед у "дечјим" паковањима на дар у оближњи вртић. Запањио се када је схватио да многа деца никада нису пробала мед. "Једу 'кремић', јер родитељима је то много јефтиније од меда", каже Марко.

Пчеле на ледину, гвожђе на отпад

Сам Марко Секулић имао је бизаран случај напада на своје пчеле. Починиоци су били лопови којима мета нису били ни мед пчеле већ – старо гвожђе. Наиме, платформа "склепана од најгорих гвоздених шипки", на којој су биле сложене пуне кошнице, запала је око "скупљачима секундарних сировина". Пола кошница су оборили и побацали а да направе још већу штету спречио их је вероватно нечији наилазак у атару.

ЦЕНА СВЕ ГОВОРИ

Треба знати и да се лош мед најлакше "препознаје" здраворазумски - по цени. Ако је цена једног килограма багремовог меда код пчелара (и то на велико) 4,5 евра, или око 540 динара, цена тегле тог меда не може бити на рафу продавнице исто толика. Јер "од поља до трпезе" тај мед мора да се превезе до пунионице, сипа у тегле, етикетира и спакује (само тегла и поклопац су рецимо 20 динара), затим прода трговцу уз зараду, превезе до продавнице, и тамо прода крајњем купцу, такође уз зараду. Ако на превоз оде само 5 одсто вредности меда, а зараде откупљивача и трговца не пређу по 20 одсто (а често су веће), уз 20 одсто ПДВ-а, килограм тог меда не може бити мање од 1.000 динара. А у спрским хипермаркетима просечна цена килограма меда је 500-600 динара.

Извор: мондо.рс